Većina proizvođača ne pravi sopstvene telefone. Postoje izuzeci, naravno, poput Samsunga koji je najpoznatiji primer, ali većina se oslanja na EMS (Electronics Manufacturing Services) partnere za sklapanje. Neki idu i korak dalje pa angažuju ODM (Original Design Manufacturer) kompanije koje ne samo da prave, već i dizajniraju uređaje.
Google i Apple nisu u toj grupi. Obe kompanije same dizajniraju svoje telefone, pa čak i procesore (CPU) koji ih pokreću. Ipak, ni jedni ni drugi ne proizvode ni jedan jedini telefon jer nemaju svoje fabrike.
Zašto? Na papiru bi imalo smisla da kontrolišu proizvodnju radi većih marži, ali realnost je mnogo komplikovanija. Evo pet ključnih razloga zašto tehnološki giganti izbegavaju proizvodnju i zašto će to tako i ostati.
1. Ekonomija se ne isplati
Istina je surova, većina brendova ne prodaje dovoljno telefona da bi im se isplatila investicija u sopstvenu fabriku. Pixel telefoni, iako hvaljeni, ne ulaze ni u top 5 globalno. Apple prodaje mnogo više, ali tu nastaju drugi problemi.
Gradnja fabrike u SAD bila bi preskupa zbog cene radne snage, što bi drastično podiglo cenu uređaja ili smanjilo profit (što akcionari ne praštaju). S druge strane, gradnja fabrike u inostranstvu bila bi PR košmar i politički nepopularan potez. Trenutno je jeftinije platiti drugome da to uradi u Aziji.
2. Ekstremno visok rizik
Upravljanje rizikom je ključno. Proizvodnja u samo jednoj fabrici je najrizičniji potez koji kompanija može da povuče. Prirodne katastrofe (zemljotresi), ljudske greške ili štrajkovi mogu potpuno zaustaviti proizvodnju.
Čak i više fabrika u jednoj zemlji nosi rizik zbog trgovinskih ratova i tarifa. Lakše je i brže osloniti se na partnere poput Foxconna, koji mogu brzo da prebace proizvodnju s jedne lokacije na drugu.
Takođe, potražnja nije konstantna. Ona skače tokom praznika i lansiranja novih modela. Partneri poput Foxconna, koji prave uređaje za mnoge brendove (Apple, Sony, Nintendo…), lakše upravljaju ovim fluktuacijama jer mogu da preusmere radnu snagu i resurse.
3. Skupo i teško za postavljanje
Izgradnja fabrike zahteva ogroman novac za zemljište, mašine i ljude. Zanimljiv podatak: Prema analitičarima, sklapanje iPhone-a u Kini košta Apple oko 30 dolara po uređaju. Da se to radi u SAD, cena bi mogla skočiti na čak 300 dolara.
Gradnja u Aziji nije ništa lakša zbog politike. Lokalne kompanije uvek imaju prednost, a tenzije između država (npr. SAD i Kina) čine takve investicije rizičnim. Zamislite da uložite milijarde u fabriku koja postane talac političkih odnosa.
4. Fokus na ono što najbolje znaju
Google i Apple se bave dizajnom, softverom, marketingom i prodajom. Oni nemaju iskustva u vođenju fabrika. Tim Kuk (CEO Apple-a) je jednom rekao da razlog za proizvodnju u Kini nije samo novac, već i veština.
Kina je “svetska fabrika” sa razlogom. Gradovi poput Šenžena su ekosistemi (“industrijski klasteri”) gde inženjer može nabaviti prototip ili specifičan šraf za sat vremena, jer je dobavljač u istoj ulici. Takvu brzinu i infrastrukturu je gotovo nemoguće replicirati negde drugde.
5. Izbegavanje direktne odgovornosti
Proizvodnja u zemljama poput Kine ili Indije često je praćena kontroverzama, od loših uslova rada do niskih plata.
Kada se desi incident, Apple i Google mogu da se distanciraju jer tehnički ne poseduju te fabrike. To je PR mehanizam zaštite. Lakše je reći da “istražuju partnera” i zahtevaju promene, nego da odgovaraju za uslove u sopstvenoj firmi. To je surova realnost poslovanja, autsorsingom se ne prenosi samo posao, već i deo pravne i moralne odgovornosti.
